ŠTA JE UDARILO SVEMIRSKU STANICU

ŠTA JE UDARILO SVEMIRSKU STANICU?
Astronauti Međunarodne svemirske stanice (ISS) su javili da su čuli čudan zvuk kao da je neki objekat zastrugao po spoljašnjoj površini stanice. Ruski zvaničnici su izjavili da su astronauti bezbedni i da nema nikakvih znakova oštećenja na stanici. Zvuk je takođe mogao biti proizveden nekim od instrumenata na samoj stanici, mada je zvuk više ličio na sudar sa nekim svemirskim otpatkom. Ruski zvaničnici su takođe izjavili da svi sistemi na stanici funkcionišu normalno, nakon što su astronauti izvestili o čudnom zvuku u sredu ujutro. Inspekcija stanice i njene spoljašnje površine sa kamerama nije našla nikakve znake oštećenja. Sergej Gorbunov, predstavnik Ruske svemirske agencije je izjavio da su astronauti javili da su čuli zvuk "kao kada se limena konzerva sabija pod pritiskom", ali da nisu našli nikakve tragove oštećenja. Promene u atmosferi i instrumentima na stanici nisu nađene, a da se radilo o probijanju zidova stanice stranim objektom, promene bi bile trenutne. Gorbunov je izjavio da je zvuk mogao biti proizveden nekim od instrumenata na stanici, a ne sudarom. Za razliku od Gorbunova, drugi zvaničnik Ruske svemirske agencije, iz odeljenja za praćenje Stanice je izjavio da se Stanica sudarila sa komadom "svemirskog otpada". Ovaj zvaničnik koji je želeo da ostane anoniman, je izjavio u telefonskom razgovoru sa agencijom Asošieted Pres da je objekat otkriven na putu ISS, ali da je uočeno da je objekat veoma mali i da ne predstavlja opasnost za Stanicu. Na hiljade otpadaka ostataka letelica se nalazi u orbiti oko Zemlje, i ovo odeljenje Ruske svemirske agencije ih prati, pazeći da neki od ovih otpadaka ne postane opasnost za Svemirsku Stanicu. U slučaju većeg komada otpada koji bi predstavljao ozbiljnu opasnost, Stanica bi bila upravljena u sigurniju orbitu.

KAJPEROV POJAS
Istraživanje naučnika sa "Southwest Research" instituta je pružilo objašnjenje za jednu od misterija u vezi objekata iza orbite planete Neptun. Rezultati pružaju jedinstven pogled u proto-planetarni disk iz koga su nastale planete Sunčevog sistema. Kajperov pojas je deo Sunčevog sistema koji se proteže iza orbite Neptuna i koji sadrži na milijarde ledenih objekata veličine od jednog do preko hiljadu kilometara u prečniku. Osmatrački dokaz o postojanju Pojasa je pronađen je 1992. i od tada je u tom pojasu identifikovano skoro 1.000 objekata. Neki od ovih objekata su veoma veliki, a najveći ima preko hiljadu kilometara u prečniku. Za vreme israživanja ovog područja, otkriveno je da su veliki objekti u pojasu formirani kao i planete, od manjih objekata koji su se spajali nakon sudara. Da bi taj proces funkcionisao na ovoj daljini iza orbite Neptuna, Kajperov pojas mora da sadrži 10 puta više materijala nego što se nalazi u Zemlji. Suprotno tome, teleskopska istraživanja su ukazala da se tamo trenutno nalazi samo oko 1/10 mase Zemlje, pa mozda čak i manje od toga. Naučnik Harold Levison i njegov kolega Alessandro Morbidelli sa "Observatoire de la Cote d`Azur" iz Nice, Francuska, tvrde da je ivica proto-planetarnog diska od koga su se formirale planete, komete i asteroidi, nalazila na trenutnoj poziciji Neptuna, a da je pojas gde se sada nalazi Kajperov pojas bio prazan. Svi objekti koji se sada nalaze u Kajperovom pojasu su se formirali mnogo bliže Suncu i zatim su transportovani ka spoljašnosti tokom zadnjih faza formiranja planeta. Naučnici znaju već godinama da se orbite velikih planeta pomeraju još od formiranja. Na primer, Neptun i Uran su se formirali mnogo bliže Suncu, a potom su migrirali ka spoljašnosti. Morbideli i Levison su pokazali da je Neptun mogao gurnuti sve vidljive objekte Kajperovog pojasa ka spoljašnosti Sunčevog sistema, kako je planeta i sama migrirala ka spoljašnosti. "Mi nismo rešili problem nedostatka mase pojasa, mi smo ga zaobišli. Po našim rezultatima prostor iza Neptuna je najverovatnije lišena objekata" kaže Levison. Po ovom modelu, region koji obuhvata do 30 astronomskih jedinica sadrži dovoljno materijala za formiranje objekata Kajperovog pojasa. Mehanizam koji je gurnuo objekte Kajperovog pojasa dolaskom Neptuna je uticao na veoma mali deo objekata u ovom pojasu. Ovi objekti su oni objekti koje današnji astronomi vide teleskopima. Ostatak objekata je Neptun gurnuo izvan Sunčevog sistema. Ova teorija objašnjava mnoge vidljive osobine spoljašnjeg Sunčevog sistema, uključujući i karakteristike orbita objekata u Kajperovom pojasu kao i poziciju Neptuna. "Jedna od najvećih misterija migracije Neptuna je bila i zašto je planeta stala gde jeste. Naš novi model objašnjava i ovu misteriju. Neptun je migrirao sve dok nije stigao na samu ivicu proto-planetarnog diska, gde je naglo zaustavljen" završava Morbideli.

NAJVEĆE MASOVNO IZUMIRANJE JE NAJVEROVATNIJE IZAZVAO UDAR METEORITA ILI KOMETE
Mnogo pre nego što su dinosaurusi živeli, planeta je iskusila najveće masovno izumiranje kada je nestalo 90% života na Zemlji. Istraživači Univerziteta u Ročesteru misle da su identifikovali ko je i odgovoran za to. "Prastari meteorit koji je formiran još kada se i sam Sunčev sistem formirao je udario u Zemlju pre 251 milion godina" tvrdi profesor A. Basu. Istraživanje je zadnji pokušaj završavanja debate koja traje već više decenija oko toga šta je izazvalo "Najveće izumiranje" života u istoriji planete Zemlje. Novi rezultati pružaju dodatnu težinu argumentu da je meteorit udario u Zemlju pre 251 milion godina, najverovatnije izazvavši promenu klime i vulkansku aktivnost. Ovaj udar je izazvao i promenu sastava atmosfere kojoj je trebalo na hiljade godina da se vrati na pređasnje stanje, ostavljajući bukvalno šaku biljnih i životinjskih vrsta u životu. Pre dve decenije, L. Alvarez je otkrio veliku koncetraciju iridijuma u slojevima stena po celom svetu koji datiraju iz vremena od pre 65 miliona godina, upravo u vreme nestanka dinosaurusa. Iridiujum u ovim koncetracijama je nađen samo u asteroidima pa je zaključeno da je veliki
asteroid udario u Zemlju u to vreme, najverovatnije prouzrokujući izumiranje dinosaurusa. Tvrdnje koje je Alvarez izneo su iz prva bile negirane, ali kako su dokazi narastali i njegova teorija je sve više prihvatana. Basu je dodao potporu Alvarezovim tvrdnjama još 1988. kada je objavio otkrivanje "šokiranog kvarca", posebnog kristala koji je rascepljen duž posebnih ravni ukazujući time na posledice snažnog potresa. Kristali kvarca su nađeni odmah ispod deponija vulkanskog stenja u oblasti Deccan Traps u Indiji i koji datiraju od pre 65 miliona godina, dakle, iz vremena izumiranja dinosaurusa. Nalaženja ovog specijalnog kvarca odmah ispod slojeva vulkanskog stenja je ukazivalo da je vulkansku aktivnost izazvao udar nekog objekta iz svemira. I dok je trenutno udar meteorita uglavnom prihvaćen kao razlog izumiranja dinosaurusa pre 65 miliona godina, razlog za još veće izumiranje od pre 251 milion godina je bio misterija. Još 1991. Basu je objavio pronalazak velikih naslaga vukanskog stenja u Sibiru koji datiraju od pre oko 250 miliona godina. Lava u Sibiru nije izbačena iz Zemlje u obliku velikog vulkana, već se istopljeno stenje polako izlivalo tokom hiljada godina. Količina lave koja se izlila tokom tog vremena bi bila dovoljna da prekrije celu Zemljinu površinu slojem magme od 3 metra, samo da se ravnomerno širila. Dalja istraživanja su ukazala da je i sibirska lava kao i lava iz Indije došla iz dubine od preko 2.800 km ispod površine Zemlje. "Ovo nije samo primer lokalne magme koja se polako izliva iz napukle zemljine kore. Nešto je donelo ovu lavu skroz iz Zemljinog jezgra na površinu" kaže Robert Poreda koji vrši istraživanje zajedno sa Basuom. Da bi našli šta je uzrokovalo izlivanje lave u Sibiru, Basu i Porada su morali naći uzorke stena stare 251 milion godina, što i nije lako sa obzirom da su tektonske ploče koje sačinjavaju 70% zemljine površine, mnogo mlađe od toga. Okeanske tektonske ploče se polako kližu ispod kontinentalnih ploča, odnoseći sa sobom i sve dokaze daleko izvan domašaja čoveka. Iz dela Antartika koji se naziva Graphite Peak, Basu i Poreda su uzeli stenje iz sloja koji se nalazi između sloja stenja koji sadrži fosile i sloja stenja koje nema fosila, a koje se naziva P/T granica (Permian/ Triassic period granica pre 250 miliona godina). Jedan od nađenih fosila i biljka Glossopteris za koju se zna da je nestala u tom periodu velikog izumiranja. To je naučnicima bio dokaz da imaju stenje iz željenog perioda. Prethodna istraživanja su pokazala da stenje sadrži "sokirani kvarc", kao i molekule u obliku "kaveza" i vanzemaljske gasove što je opet ukazivalo na udar meteorita. Prilazeći problemu iz drugog ugla, Basu i Poreda su izdvojili magnetske čestice iz primeraka Graphite Peak stenja i iz primeraka nađenih u Kini i Japanu. Na njihovo iznenađenje našli su da izdvojena zrnca sadrže leguru gvozđa koja se ne nalazi na Zemlji. Nekih 40 komadića su bili fragmenti meteorita 4,56 milijardi godina stari, dok su ostala zrnca imala karakteristike metala koji ukazuju na formiranje tokom izloženosti ogromnoj toploti, kao na primer ogromnoj toploti izazvanoj udarom meteorita. Činjenica da ova zrnca nisu bila izložena eroziji vremena, ukazuje da su morala biti brzo zakopana ispod sedimentnih slojeva, što ponovo ukazuje na udar meteorita. "Na kraju Permian vremenskog perioda, Antarktik je bio blizu sadašnje pozicije kao najjužniji deo superkontinenta Pangea, dok je Kina bila na ekvadoru, a Japan severno od nje. Takva rasprostranjenost ovih metalnih zrnaca po celoj Zemlji na P/T granici, ukazuje na njihovo raznošenje ogromnim udarom nekog tela iz Svemira" kaže Basu. Kritičari ove teorije ukazuju na nedostatak iridijuma, koji je kao elemenat veoma redak na Zemlji, ali je veoma rasprostranjen u asteroidima. Rezultati ovog tima pak ukazuju da neće svi sudari Zemlje sa nebeskim telima ostaviti iridium kao otisak tog sudara. Basu ukazuje da bi sudar sa kometom koja možda ima meteoritsko jezgro, bilo siromašno iridijumom. Basu i Poreda nastavljaju svoje istrazivanje u različitim delovima sveta i nadaju se da će naći dovoljno uzoraka i dokaza za njihovu teoriju.

ISS PROSLAVILA PETOGODIŠNJICU U ORBITI
Novembra 20-og. 2003. godine ISS (Međunarodna svemirska stanica) je stigla do svoje pete godine u svemiru. Kompleks orbitalne laboratorije je porastao od usamljenog, nenastanjenog modula u stalnu istraživačku stanicu sa ljudskom posadom. ISS je najveći i najkompleksniji internacionalni naučni projekat u istoriji. ISS će verovatno tri puta povećati svoj naučni kapacitet sa novim komponentama kada se šatli ponovo vrate u opticaj. Prvi elemenat Svemirske Stanice, Ruski "Zarya" kontrolni modul je lansiran iz Bajkonura 20-og novembra 1998. g. Dve nedelje kasnije šatl Endeavour je dopremio drugi elemenat, Američki vezni modul "Unity". Izazovi, trijumfi i tragedije su deljeni medju internacionalnim partnerima od kada je saradnja na Stanici postala udružena između Sjedinjenih Država, Rusije, Kanade, Japana i Evropske Unije. ISS će još više rasti i nadograđivati se. Trenutno, više od 80 tona opreme se priprema za transport u NASA pripremnoj stanici u Floridi. ISS je obletela Zemlju više od 29.000 puta i vidljiva je preko noći na visini od oko 300 km iznad Zemlje. Stanica je sada veća od trosobnog stana i od 2-og. novembra 2000. pa do sada je kroz nju prošlo osam posada i dvadeset dvoje ljudi. Oni su vršili veliki broj naučnih eksperimenata u oblasti bioastronautike, fizičkih nauka, osnovne svemirske biologije, svemirske proizvodnje i letova, a spremaju se eksperimenti u vezi proizvodnje stakla i keramike, ljudskoj psihologiji, zapaljivih materija, ponašanje tečnosti, osmatranja Zemlje i eksperimenti sa spremanjem zaliha u dubokom zamrzavanju. Takođe na dopremanje do ISS čekaju i solarni paneli i pomoćne strukture koje će utrostručiti količinu sakupljene solarne energije, kao i njeno čuvanje u ćelijama što će energiju za eksperimente povećati za 84%. "NODE 2" modul koji će služiti kao konektor između japanske, američke i evropske laboratorije se priprema za dopremanje na ISS. "KIBO" japanski eksperimentalni modul sa laboratorijom pod pritiskom će takođe biti dodat ISS, dok se evropska "COLUMBUS" laboratorija konstruiše u Bremenu u Nemačkoj. Ova laboratorija će povećati prostor na ISS do veličine petosobnog stana.

ŠATL "ENTERPRISE" POSTAVLJEN U SMITHSONIAN MUZEJ
Svemirski šatl "Enterprise", NASA-in prototip koji je testirao sletanje krajem 70-tih godina je dopremljen u "National Air and Space" muzej u Virdžiniji. Muzej će biti otvoren 15-og decembra obeležavajući stogodišnjicu povodom prvog leta braće Rajt. Enterprise je korišćen 1977. godine za testiranje prilaska i sletanja u vojnoj bazi u Kaliforniji, sletajući pet puta i time demonstrirao mogućnost šatla da sam bez pogona sleti na pistu. Letelica je kasnije korišćena za testiranje vibracija. Od 1985. Enterprise je bio privremeno smešten na "Dulles" aerodromu u Vašingtonu. Početkom ove godine, nekoliko panela sa krila ove letelice je skinuto kada su inžinjeri vršili testove udara sunđera u njih nakon nesreće Kolumbije. Enterprise je bio prvi šatl koji je izrađen za testove i nije nikada leteo u svemir. Hangar gde je smešten Enterprajs neće biti otvoren za javnost još barem nekoliko meseci dok se letelica ne pripremi i ne instaliraju neki dodaci na nju. Oko 200 letelica i 135 svemirskih eksponata će biti izloženo u muzeju. Među izloženim avionima će biti i B-29 Superfortress Enola Gay, SR-71 Blackbird, Dash 80 prototip Boeinga 707 i F-4 Phantom.

15. decembar 2003.

BLIZAK SUSRET SA ASTEROIDOM
Septembra 27-og veoma mali asteroid je proleteo pored Zemlje duboko u unutrašnjosti Mesečeve orbite. Neopaženo je prošao na razdaljini od samo 78.000 km ( šest Zemljinih prečnika) od površine naše planete pre nego što je nestao u interplanetarnom svemiru. Sudeći po magnitudi, koja je sledeći dan kada je asteroid opažen iznosila 18 m, asteroid ne bi mogao biti veći od 3 do 6 metara u prečniku. Prve snimke asteroida je načinio Lowell Observatory Near-Earth Object Search (LONEOS) u Arizoni. Asteroid koji je dobio oznaku 2003 SQ 222 ima orbitu koja se pruža do iza Marsove orbite i ka unutrašnjosti do orbite Venere u periodu koji iznosi jednu godinu i deset meseci. Ovaj asteroid ne prestavlja opasnost za Zemlju čak i da je na direktnoj putanji sudara sa njom. Ako ikada krene direktno na Zemlju, asteroid će se raspasti u gornjim slojevima Zemljine atmosfere.

PONOVO OTKRIVEN ASTEROID "HERMES"
Nakon što je izbegavao astronomima celih 66 godina, davno izgubljeni asteroid 1937 UB "Hermes" je napokon otkriven. Ovaj asteroid je otkrio Karl Reinmuth iz Nemačke, 28-og oktobra 1937. ali je asteroid mogao bio praćen samo pet dana nakon čega se izgubio. 15. oktobra 2003. Brian Skiff iz LONEOS-a, je načinio četiri snimka iznenadjujuće sjajnog objekta 14-te magnitude, za vreme rutinske patrole 0,59 m teleskopom opservatorije Lowell u Arizoni. Skiff je poslao podatke Centru za male planete, odakle je Timothy Spahr podatke distribuirao sirom sveta. U toku pet časova James Young iz Table Mauntain opservatorije u Kaliforniji je potvrdio snimke, ali u to vreme još niko nije shvatio o kome se zapravo objektu radi. Spahr je zatim zaključio da bi ovako sjajan objekat morao biti uhvaćen i drugim telekopima za osmatranje malih objekata i ubrzo je pronašao tri snimka koje je načinio Near Earth Asteroid Tracking (NEAT) 1,2 m. teleskop na Havajima. Ovo je bilo dovoljno da se izračunaju orbitalni elementi ovog objekta. Nakon što je pogledao rezultate, Spahr je tačno znao o čemu se radi i pre nego što je kompjuter pokazao na displeju broj "1937 UB". Do kraja oktobra "Hermes" je dostigao 13-u magnitudu i postao dovoljno sjajan da bi bio posmatran i teleskopom od 10" dok je "jurio" kroz sazvežđa Kita, Riba i dalje prema Orlu. Za razliku od 1937. g. kada je Hermes prošao na razdaljini od 800.000 km od Zemlje (dve udaljenosti Meseca od Zemlje), ovaj put je bio na udaljenosti osam puta većoj od ove (4. novebra 2003.). Hermes kompletira jednu revoluciju oko Sunca svakih 2,13 godina, i od 1937. je putovao daleko iza udaljenosti Marsa, dok je 31 put zaokružio ka unutrašnjosti orbite Venere. U sledećih 100 godina, Hermes neće proći na bliže od 3 miliona km od Zemlje. Proučavanja koja su izvršena tokom hermesovog prolaska su potvrdila da je sastav asteroida S-tipa (kamen), što je uobičajeno za objekte unutrašnje polovine pojasa asteroida. Korišćenjem Arecibo radio telekopa je otkriveno da je Hermes dvostruki objekat. Udaljenost ovih objekata je bila samo 150 metara 18. oktobra, a 600 metara 20. oktobra. Rani rezultati ukazuju na dva objekta od kojih je svaki od 300 do 450 metara u prečniku i koji kruže jedan oko drugog u periodu manjem od 21-og časa.

TEŠKI AZOT PRONAĐEN U KOMETAMA
Tim planetarnih naučnika uz pomoć ESA teleskopa od 8,2 m je identifikovao "teški" azot u kometi. Ovaj izotop azota je redak i veoma težak za identifikovanje. Spektar komete LINEAR C/2000 WM 1 je otkrio supstancu kao i njenu zastupljenost u kometi koja je dvostruko veća od teškog azota koji je obično nađen u terstričkim materijalima. Ovi rezultati sugerišu da je rani Sunčev sistem, od čega su komete relativno nedirnuti primerci, imao bogatiju mešavinu nego što su naučnici prethodno pretpostavljali. Rezultati takođe podupiru ideju da su komete koje su pale na mladu Zemlju odgovorne za kreiranje života na Zemlji. MAGNETNO POLJE ZEMLJE OSLABILO 10% Jačina Zemljinog magnetnog polja se smanjila za 10% u proteklih 150 godina, stvarajući udaljenu mogućnost kolapsiranja i kasnijeg okretanja, rotirajući polove planete po prvi put u skoro milion godina, tvrde naučnici. Po ovom stepenu slabljenja, magnetno polje bi moglo nestati u rasponu od 1.500 do 2.000 godina, tvrdi J. Bloxham sa Harvarda. Stotine godine bi prošle pre nego što bi se okrenuti polovi vratili tamo gde su bili pre 780.000 godina. Ipak naučnici upozoravaju da je ovaj scenario malo moguć. "Šanse su da se ovaj scenario neće dogoditi. Okretanje polova je redak događaj" tvrdi Bloxham. Slabljenje koje se meri još od 1845. je najverovatnije prolazno umirivanje i može trajati na stotine godina. Ipak ovo umirivanje može imati značajnog uticaja pogotovu na delove gde je slabljenje najizraženije. Iznad južnog Atlantskog okeana, konstantno slabljenje magnetnog polja je smanjilo zaštitu Zemlje od prirodne radijacije koja obasipa našu planetu iz svemira. Kao rezultat ovog smanjenja zaštite, sateliti u niskom orbitama su postali veoma ranjivi od radijacije dok prolaze kroz ovaj region sada već poznat kao "Južno Atlantska anomalija". Od satelita koij su već postali žrtve ove povećane radijacije je i Danski satelit koji je dizajniran da, koja ironija, meri Zemljino magnetno polje. Ovo slabljenje u sprezi sa uticajem zračenja u formi protona sa Sunca, takođe može uzrokovati promene u sastavu atmosfere, koje mogu dovesti do velikog privremenog gubitka sloja ozona.

ASTRONAUTI POSMATRALI AURORU NA VISINI OD 800 KM
Prvi snimci solarne oluje koja "guta" Zemlju potvrđuju da su tačne izjave astronauta da vide višebojnu svetlost na ogromnoj visini. Proučavanje je potvrdilo da aurora dostiže do mnogo većih visina u atmosferi nego što je očekivano, iako su naucnici još uvek zbunjeni kako je to moguće. Proučavanje koje otkriva solarne elektrone koji prilaze Zemljinom zaštitnom magnetnom polju, će takođe pomoći proučavanju "svemirskog vremena" i njegovog uticaja na satelite i komunikacijske sisteme. Aurora se obično dešava na visini do 100 kilometara, kada se naelektrisane čestice sudare sa molekulima vazduha. Iz tog razloga naučnici su teško poverovali astronautima kada su ovi javili da vide auroru na visini većoj od one na kojoj se nalazi Međunarodna svemirska stanica, koja orbitira na visini od 400 kilometara iznad površine Zemlje. Naučnici nisu verovali da se na tako velikoj visini nalazi dovoljno molekula za efekat aurore. Da su astronauti govorili istinu potvrdili su snimci koje je načinio satelit "Solar Mass Ejection Imager", koji je snimio auroru na visini od 800 kilometara iznad Zemljine površine. "Ovo je misterija. Ovo je na mnogo većoj visini nego što je iko očekivao. Moguće da je azot iz jonosfere izbačen na veću visinu za vreme erupcije koronalne mase (Coronal mass ejection - CME)" tvrdi Bernard Jackson sa Univerziteta u Kaliforniji. CME je oblak vrelog gasa koji je izbačen sa Sunca za vreme eksplozije i koji se širi dok putuje kroz svemir. Stiže do Zemlje u vremenu od 18 časova pa do nekoliko dana kasnije i izaziva efekat aurore kao što i oštećuje satelite i strujne mreže na površini Zemlje. Sve do skora, predviđanje solarnih oluja je zavisilo isključivo od snimaka SOHO letelice. Ali SOHO se nalazi na udaljenosti od 1,5 miliona kilometara od Zemlje i vidi samo mali deo neba u bliskom okruženju oko Sunca. Osmatranja koja su načinjena sa novim satelitom koji se nalazi u orbiti oko Zemlje na visini od oko 700 kilometara, su snimila nekoliko skorasnjih CME kako okružuju Zemljino magnetno polje. "Mi živimo unutar Sunčeve atmosfere, ali do sada nismo imali načina da je i vidimo tako da nismo mogli ni znati da li će solarni vetrovi imati uticaja na Zemlju posle pet ili posle jednog dana ili neće imati uopšte uticaja prolazeći bezopasno pored Zemlje. Sada kada možemo videti ove oblake kako putuju kroz svemir udaljavajući se od Sunca, mi možemo izračunati njihovu putanju" kaže dalje Jackson. Satelit "Solar Mass Ejection Imager" je lansiran januara meseca. Podstaknut jednom serijom o evoluciji čovek na Zemlji evo par reči o životu kao o jednom bitnom delu astronomije. Proučavajući tajne svemira, pokušavajući proučiti uzajamne veze, sile i zakone čovek se oduvek bavio i pitanjem postojanja bilo kakavog oblika života u kosmosu. Međutim pre nego što uplovimo u bezgranična prostranstva kosmosa zapitajmo se da li smo ga i ovde na Zemlji dovoljno sagledali. Čak i sama definicija "šta je to život" ma kakav bio je nepoznanica. Izgleda provokativno ali videćete nije. Ukoliko ima drugačijih ili sličnih mišljenja biće mi zadovoljstvo dopuniti sadržaj liste u razgovoru na ove teme...

Nepohodni uslovi za nastanak života
Za evoluciju života vrlo je bitno vreme dovoljno dugačko da kroz razne mutacije stvori različite forme života. Dakle potrebno je da sama matična zvezda u vrlo dugačkom intervalu koji se meri milijardama godina stabilno zrači. To znači da samo zvezde koje su kasnije spektralne klase od FO mogu u svojim planetarnom sistemu razvijati život. Prema posmatračkim proračunima ustanovljeno da samo zvezde koje pripadaju spektralnoj klasi F5 mogu imati planete. Samo da podsetimo: prema sjaju sve zvezde su podeljene sledećim slovima: O, B, A, F, G, F i M (od najsjajnijih do najtamnijih). Zbog još boljeg prikaza sve klase su ponovo podelje na 10 podnivoa kao G1, G2 i slično. Vratimo se na pređašnju temu. Jedan od bitnih detalja je da matična zvezda mora biti zvezda "druge generacije" jer su samo one bogate teškim metalima (kao što je naše Sunce). Osim zvezdanih uslova potrebni su i planetarni, jer svima je jasno da i pored velikog broja planeta uslovi za nastanak života su vrlo mali. Dobar primer su planete koje nemaju atmosferu čime su lišene i teorijske mogućnosti nastanka života. Ako analiziramo naš sunčev sistem videćemo da ekstremno visoke temperature (Merkur) sprečavaju nastanak života, mada ni niske temperature ne deluju pozitivno (Uran i Neptun). Mora se istaći da je adaptivnost, jedna od odlika svakog života, jako velika tako da niske temperature ne moraju biti smrtonosne kao visoke. Život ne mora obitavati na samoj površini kao što mi živimo, već u dubinama planete gde su uslovi povoljniji. Ako bismo pošli od jedne vrlo "optimističke" čisto statističke logike da planete na kojima je moguć život postoje oko svih zvezda glavnog niza čije su spektralne klase od F5 pa do K5 na kojima je moguće obrazovanje planeta, dobićemo podatak da 1-2% zvezda mogu u svom planetarnom sistemu imati život. To je oko milijardu zvezda u našoj Galaksiji. Prilično veliki broj koji nam govori o teorijskoj MOGUĆNOSTI postojanja života. To nam ne govori da on tamo zaista i postoji. Međutim, kod većine zvezda postoji drugi problem a to višečlanost tj. veliki broj zvezda ne obitava u svemiru samostalno kao naše Sunce već čine dvojne, trojne sistem. Kretanje mogućih planeta kod takvih sistema je već prilično teško izračunati. Uzmimo primer dvojne zvezde koja ima jednu planetu. Možemo govoriti o kretanju tri tela od koje najviše "problema" ima planeta jer ima najmanju masu. Znači planeta će biti vrlo često udaljena ili jako približena nekoj zvezdi oko koje kruži. Pri takvim "prilazima" temperatura kao i fluks zračenja će biti jako veliki tako da je teško poverovati u mogućnost nastanka u takvoj sredini bilo kakvog života. Kineski matematičar astronom Šu Šu Huang je matematički dokazao da može postojati model koji ne mora biti povinovan ovim zaključcima ali za to su potrebni posebni uslovi. Naime obrite dve zvezde moraju biti strogo kružnog oblika tako da moguća planeta u tom sistemu ne mora imati ekstremne položaje. Posmatranjem je ustanovljeno da dosta dvojnih zvezda imaju takvu putanju što teorijski omogućava razvoj života na planetama takvih sistema. Mora se napomenuti da postoji mišljenje da zvezdani višečlani sistemi isključuju postojanje planeta Planete postoje oko jedne zvezde a ne oko višečlanih sistema. Time se broj planeta umnogome smanjuje a naročito i verovatnoća da na nekoj postoji bilo kakav oblik života. Uzmimo za primer nama najbližu zvezdu Alfa Kentaura koja je deo skupa od tri zvezde koje rotiraju oko jednoj zajedničkog centra. Dve masivne zvezde imaju vrlo veliko rastojanje jednako 23,4 astronomske jedinice (AJ je prosečno rastojanje od Sunca do Zemlje i iznosi 149 miliona km.) tako da u tom prostoru mogu biti obrazovane planete. Međutim orbita zvezda je dosta ekscentričana: elipsa sa velikom poluosom. Ceo zvezdani sistem je i dosta "mlad" tako da zvezde nisu sišle na glavni niz. Iz svega navedenog vrlo je mala verovatnoća postojanja planeta a još manja bilo kakvog oblika života. Pogledajmo drugi primer: ako zamislimo prostor oko našeg Sunca kao loptu veličine samo 5 parseka (16,3 svetlosne godine) videćemo da oko našeg Sunca ima ukupno 53 zvezde. Tu su poznatije zvezde: Sirijus Prokion, Altair i druge. Međutim velika većina zvezda imaju raniju spektralnu klasu od F5. Preciznije rečeno samo tri zvezde ispunjavaju uslov spektralne klase kao uslov da mogu ali NE MORAJU imati planete. Ovim malim primerom smo pokazali veliko siromaštvo planeta u odnosu na broj postojeđih zvezda a samim tim i vrlo nepovoljno mišljenje o mogućnosti postojanja života. To nikako ne znači da život u bilo kom obliku ne može postojati. Bilo bi više nego neskromno tvrditi da je čitav svemir stvorem samo za nas ali moramo realano razmotriti mogućnosti pod kojima može ali i ne mora biti života. Ukoliko i ima planeta vrlo je bitna njihova veličina: male planete izgube atmosferu usled male gravitacije (Mesec) a velike zadže provobitnu atmosferu pre svega vodonik koji nije povoljna za nastanak života (Jupiter i Saturn). Posle dugog "lutanja" došli smo do Zemlje koja je u početku bila jako negostoljuvbiva ali se na njoj oformio život. Život? Šta je to život? Izgleda smešno pitanje ali ako bolje razmislimo do danas niko nije našao pravi odgovor šta je to život ili kako je iz nečeg neživog nastalo nešto "živo".

PRVI MERKUROV ORBITER NA TESTIRANJU
Manje od šest meseci od planiranog lansiranja ka Merkuru, Nasina letelica "Messenger" je spremna za sledeći krug testiranja koje obuhvata pripremanje za orbitalno proučavanje 'najunutrašnjije' planete Sunčevog sistema. "Messenger" je u petak poslat iz John Hopkins Univerziteta "Applied Physics Laboratory" (APL), gde je dizajniran i sklopljen u Nasin
Svemirski Centar "Goddard". Ova testiranja su završna faza skoro četiri godine preciznog
dizajniranja letelice, sklapanja i testiranja jedne od najkomlikovanijih letelica koju je APL ikada izradila. Sa detaljima koji se odnose na ultralaki sastav strukture letelice i minimiziranih instrumenata, do sistema za toplotu i radijaciju i zaštitnog keramičko-tekstilnog zaklona od sunčeve svetlosti. "Messenger", skraćeno od "MErcury Surface Space ENvironment, Geochemistry and Ranging" je dobro opremljen za petogodišnje putovanje kroz unutrašnji Sunčev sistem i godinu dana dugačko proučavanje planete Merkur koje će započeti jula 2009. godine. "Mi šaljemo letelicu u orbitu oko planete gde je Sunce 11 puta sjajnije nego što ga mi vidimo sa Zemlje i gde temperatura prelazi 800 stepeni Fahrenheita. Ovo je neverovatan inžinjering i naučni izazov koji niko nikada nije pokušao. Tim naučnika radi sve u njihovoj moći da bude siguran da će Messenger biti uspešna misija" kaže menadžer projekta David Grant. Prosle nedelje inžinjeri su završili prvo testiranje strukture letelice na velikom vibracionom stolu APL centra. U sledećih 10 nedelja, tim naučnika u Goddard centru će proveravati balansiranje i poravnanje letelice, postaviti letelicu ispred zvučnika koji simuliraju vibracije izazvane zvukom za vreme lansiranja i zatvoriti letelicu u veliku termalno-vakuumsku komoru koja duplira ekstremnu toplotu, hladnoću i bezvazdušno stanje u svemiru. Marta meseca, Messenger će biti prenet u Kennedy Space Centar na Floridi gde će biti pripreman za lansiranje Boeing Delta II raketom u maju mesecu sledeće godine. "Svaki deo letelice je prošao nezavisne testove pod gorim uslovima nego što se očekuju u orbiti oko Merkura. Sada letelicu testiramo kao celokupan sistem" kaže James Leary inžinjer u APL. Letelica nosi sedam naučnih instrumenata u šta spadaju kamera, laserski altmetar, magnetometar i više spektrometra. Pokretan solarnom energijom, Messenger će prvi put snimiti celokupnu površinu Merkura. Takođe će sakupiti informacije o sastavu i strukturi kore Merkura, planetinoj geološkoj istoriji, prirodu planetine tanke atmosfere i aktivne magnetosfere, kao i informacije o jezgru i polarnim regionima planete. Messenger će dva puta proleteti pored Merkura kada će snimati planetu i sakupljati informacije kritičke za planiranje orbitalnog proučavanja.

X-ZRAČNI SVETLI OMOTAČ
Nasina CHANDRA X-RAY Opservatorija je snimila svetli omotač koji je nastao usled eksplozije masivne zvezde. X-zraci sa Chandra teleskopa (plavo), su kombinovani sa optičkim (zeleno) i radio (crveno) snimcima, koji otkrivaju nove detalje u ostacima supernova poznatim pod imenom N63A, koji se nalaze u obližnjoj galaksiji Veliki Magelanov oblak. X-ray sjaj je od materijala zagrejanog do oko 10 miliona stepeni Celzijusa udarnim talasom nastalim usled eksplozije supernove. Starost ovih ostataka supernove se procenjuje na između 2.000 do 5.000 godina. Da bi videli ostatke N63A u potpunosti, Jessica Warren i John Hughes sa Rutgers Univerziteta i Patrick Slane sa Harvard-Smithsonian Centra za astrofiziku su koristili i podatke dobijene drugim talasnim dužinama. Optičko i radio zračenje je najsjajnije u centralnom regionu koji se vidi kao trouglasta "rupa" na snimku X-zraka. Rupa je nastala upijanjem X-zraka u gustom oblaku hladnijeg gasa na strani koja je bliža Zemlji. Poređenje snimka X-zraka sa optičkim i radio snimcima sugeriše da udarni talas guta ovaj masivni oblak prašine i gasa i da mi vidimo samo ivicu oblaka najbližu Zemlji. Smatra se da sudar kao ovaj izaziva formiranje nove generacije zvezda. Pahuljasti, poluokrugli oblici X-zraka koji se vide po ivicama ostataka supernove su izgleda fragmenti materije koji su velikom brzinom izbačeni sa zvezde kada je ona eksplodirala. Ostaci supernova "Vela" su jedini ostaci na kojima su ovi oblici bili proučavani i gde se jasno vidi da je u pitanju izbačena materija sa zvezde usled eksplozije. Alternativno objašnjenje je da su ovi poluokrugli oblici nastali kada je udarni talas prešao preko manje masivnog oblaka lociranog nekoliko svetlosnih godina od mesta eksplozije.

ANDROMEDINA GALAKSIJA
Nasina letelica GALEX je načinila do sada najdetaljniji snimak Andromeda galaksije u ultraljubičastom. Od kada je ugledala "prvu svetlost" rano ove godine, Nasna "Galaxy
Evolution Explorer"(GALEX) letelica je poslala na Zemlju prve snimke svemira u ultraljubicastom. Jedan od ovih snimaka je i do sada najimpresivniji snimak Andromeda galaksije M31. Tokom septembra i oktobra, GALEX je načinio devet snimaka ove galaksije, koji su spojeni kreirali mozaik veličine skoro šest punih Meseca (oko 180 uglovnih minuta). Završni snimak kombinuje dve ultraljubičaste boje, jednu "bližu" ultraljubičastu (plavo) i jednu "dalju" ultraljubičastu (crveno), i pruža pogled na međuzvezdane regione formiranja zvezda u ovoj galaksiji. "Snimci Andromeda galaksije nam pružaju uvid u sveže formiranje zvezda. Proučavajući ove poglede na galaksiju u procesu formiranja zvezda, mi možemo bolje razumeti ovaj osnovni proces, gde se zvezde formiraju, kojom brzinom i zašto" kaže Christopher Martin, menadžer GALEX-a. Mlade zvezde koje se nalaze na ivici spiralnih ruku galaksije su obojene plavo na snimku. U centru snimka se vide narandžaste i bele starije i hladnije zvezde. Crvene zvezde u prvom planu na snimku su zvezde koje pripadaju našoj galaksiji Mlečni Put. "Pošto su ljudi navikli da vide objekte u vidljivoj svetlosti, neverovatno je videti kako svemir izgleda drugacije u ultraljubičastom, kao i koliko mnogo informacija je otkriveno ovim opservacijama" tvrdi Kerry Erickson, menadžer GALEX projekta. Ne samo da nam ovaj snimak govori o formiranju zvezda, nego i povećava naše znanje o Andromedinoj galaksiji. Ultraljubičasti snimak nam pruža bolji pogled u sjajnost, masu, starost i raspoređenost mladih zvezdanih jata u spiralnim rukama ove galaksije. Ovo proučavanje takođe pomaže astronomima da bolje razumeju buduće snimke udaljenijih galaksija koje će GALEX načiniti u budućnosti.

MARS POSTAO SJAJNIJI IAKO SE UDALJUJE OD NAS
Još od avgusta meseca, Mars postaje sve bleđi na nebu kako se Zemlja sve više udaljuje od crvene planete. Ali velika, regionalna peščana oluja koja je započela na Marsu učinila je da planeta postane malo sjajnija na nebu. Oluju je prvi prijavio Internacionalnoj Astronomskoj Uniji (IAU), 13. decembra planetarni astronom amater Don Parker sa Floride. Po podacima IAU, oluja je zahvatila površinu od preko 3.000 kilometara u pravcu zapad-istok i preko 1.800 kilometara u pravcu sever-jug. Oluja je pokrila većinu Chryse Planitia (mesto gde je Viking 1 sleteo), pružajući se ka zapadu i ka Candor Chasma i juzno preko Eos Chasma i Margaritifer Sinus. U nedelju, isti astronom je prijavio da se oluja još više proširila na jug prema Argyre Planitia. Oluje na Marsu su svetle i reflektuju više sunčeve svetlosti nego okružujuća površina planete. Po fotometričkim merenjima od 15-og decembra, oluja je učinila da je Mars postao sjajniji za 0,17 magnitude. Mars Express je ušao u orbitu oko crvene planete. Očekuje se kontakt sa Beagle 2 na površini planete. ESA PR 84'2003. Ovoga jutra, posle putovanja koje je trajalo 205 dana i za koje vreme je prešao put od 400 miliona kilometara, Evropski Mars Express, svemirska letilica je otkačila je Beagle 2, koji je aktivirao svoj glavni motor u 03:47 CET koji je u trajanju od 37 minuta sagoreo da bi ušao u odgovarajuću orbitu oko Marsa. Ovo ispaljivanje je dalo modulu ubrzanje tako da se uklopi u brzinu orbite Marsa i oko svoje ose i da bude uhvaćen u njegovo gravitaciono polje ( idealna putanja). Ovo ubacivanje modula u idealnu orbitu je bio potpuni uspeh. Ovo je veliko dostignuće za Evropu u svom prvom pokušaju da pošalje svemisku letilicu u orbitu neke druge planete. Beangle 2 lender, koji je zašticen sa toplotnim štitom, ušao je najvećom brzinom u Marsovu atmosferu, i očekuje se da se spusti na površinu Marsa (pri-Marsi) u 03:52 CET. Medjutim, očekuje se da će se komunikacija sa modulom uspostaviti tek nakon 3 sata od njegovog spuštanja na površinu Marsa i to uz pomoć NASA-e.

"BEAGLE" SE JOŠ NIJE JAVIO
Tehničari projekta Bigl veruju da je lender preživeo putovanje na Mars, ali najveće šanse da se sonda javiti su 4. januara 2004. Višestruki pokušaji za otkrivanje signala sa lendera uz pomoć Nasine letelice "Mars Odyssey" i radio teleskopa "Jodrell Bank" u Engleskoj su ostali neuspešni još od spuštanja sonde "Beagle" na površinu Marsa. Odysej i Jodrell Bank nisu primarna sredstva za komunikaciju sa lenderom. Sve nade su sada usmerene na 4. januar kada bi lender Bigl trebalo da započene slanje signala u novom tonalitetu i mnogo dužem preiodu, a istog datuma i "Mars Express" bi trebalo da stigne na scenu. "Mars Express" je primarni komunikacijska veza sa lenderom, a takođe i najbolja i najveća šansa za uspostavljanje kontakta.

JONSKI MOTOR POLOŽIO TEST
Novi dizajn jonskog pogonskog motora, jedan od nekoliko kandidata novih pogonskih tehnologija pod upravom Nasinog projekta "Prometeus", je uspešno testiran u Nasinoj "Jet Propulsion Laboratory" u Kaliforniji. Novi jonski motor bi mogao biti korišćen u misiji slanja orbitera za proučavanje Jupiterovih meseca. Događaj je obeležio prvi probni test "Nuclear Electric Xenon Ion System" (NEXIS), jonskog motora. Za ovaj test NEXIS motor je koristio običnu komercijalnu struju. Ako bi ovaj jonski motor pokretao orbiter letelicu ka Jupiterovim satelitima, dobijao bi potrebnu energiju iz svemirskog nuklearnog reaktora koji bi se nalazio na letelici. Jonski motor bi pokretao orbiter letelicu oko svakog od zaleđenih satelita koji kruže oko Jupitera, oko Ganimeda, Kallista i Evrope, proučavajući njihov sastav, istoriju i mogućnost za održavanje života. Test je izvršen u istoj komori gde je testiran i rezervni "Deep Space 1", jonski motor koji je radio neprekidno 30.352 sati ili 3.5 godine.

Evropski satelit Mars Expres 11.1.2004.

Evropski satelit Mars Expres se stabilizovao u svojoj oprativnoj orbiti oko Marsa i počeće 7. januara da lovi signale sa Beagla 2, sa najniže atitude od oko 315 kilometara iznad oblasti gde se predpostavlja da je sleteo Beagle 2. Prvi prolazak Mars Expresa iznad ove oblasto se očekuje u 12:15 GMT po podne ( 7:15 pre podne EST), sa rezultatima koji se očekuju od Evropskog operativnog centra u Darmstadt-u, Nemacka u 15:00 GMT ( 10:00 pre poden EST). Sledeći prolazak na niskoj atitudi i sa povoljnim uglom posmatranja je predvidjen izmedju 8. i 10. januara. Četvoro-minutno paljenje glavnog motora svemirske letilice na dan 30. decembra je odveo satelit iz ekvatorijalne orbite, u koju je ušla 25. decembra, posle 6-to mesečnog putovanja. Ovo uključivanje motora je odvelo letilicu u polarnu orbitu sa apogeom (najudaljenijom tačkom orbite od povrsine Marsa) od 180.000 kilometara a i sa perigeom (najbližom tačkom orbite od površine marsa) od 400 kilometara. Uprkos ponovljenim naporima da se uspostavi kontakt preko NASA-inog Odyssey satelita i mocnim radio-teleskopima na Zemlji, Beagle 2 se nije oglasio od momenta odvajanja od Mars Expressa., decembra 19. Direktori Beagle 2 programa i dalje su ubedjeni da je lender preživeo ulazak u Marsovu atmosferu i spuštanje na površinu i da emituje svoje signale iz 5- watnog transmitera (odasiljača). Oni nagadjau da je možda antena loše postavljena (okrenuta), što onemogućava Odyssey-u i teleskopima na Zemlji da uhvate njegov signal. Dajući Mars Expressu novu, nižu orbitu i činjenica da su Mars Express i Beagle 2 programirani i konstruisani tako da medjusobno komuniciraju, direktori Beagle-ovog programa i dalje zadržavaju svoj optimizam. “Sve dok ne prodje vreme koje smo predvideli za uspostavljanje komunikacije sa Mars Express-om, koji daje najbolje mogućnosti, mi i dalje smatramo otvorenu opciju da uspostavimo kontakt sa Beaglom 2” izjavio je konstruktor Beagle-ovog programa, Colin Pilinger, sa Britanskog univerziteta. Lord Sainsbury, Ministar nauke i inovacija, izjavio je 29. decembra da ce dalje istraživanje imati stalnu podršku Britanske Vlade, koja je dobrim delom vecinom i finansirala troškove ovoga projekta. On je izjavio “da još uvek postoje dobre mogućnosti da se uspostavi kontakt Beagle 2 sa Mars Expressom. ”G-din Sims, direktor misije Beagle 2, sa Univerziteta u Lankasteru, Engleska, izjavio je da je lender, koji je težak 33 kilograma, programiran da kontaktira Mars Express u 4 slucaja. Prva dva, kazao je on, bila su predvidjene u vreme kada je satelit još uvek pravio orbitalne korekcije putanje. Zadnja dva su predvidjena za januar 13 i januar 17, i upravo oni daju najviše nade. Gospodin Pilinger, i direktori misije Mars Express u ESA (Evropska Svemisrka Agencija) su zabrinuti zbog toga što Beagle 2, koji je izgradjen na najmanjem budzetu, nema svoj bekup sistem, u slučaju da nešto krene kako ne treba u toku spuštanja ili otkazivanja solarnog sistema napajanja energijom ili druge opreme nakon spuštanja na tlo. Lender je konstruisan i razvijen uz troškove izmedju 35 i 40 miliona britanskih funti (od 58 do 68 miliona dolara). Na početku sa namerom da bude privatno finasiran, Beagle 2 program je ubrzo dospeo u finansijku krizu, i pri kraju je bio finasiran od strane Britanske Vlade. Prvobitni osnivač Beagele 2 programa, EADS Astrium Ltd, iz Stevenage, Engleska, je takodje potrošio oko 7 miliona dolara sopstvenog novca, kada je nedostatak sredstava pretio da ugrozi program. Direktori programa Mars Express izražavaju privatno veliku frustraciju, da će drama oko Beagle 2 baciti senku na uspeh glavne misije celog poduhvata. “Mogu vam reći da smo mi oduševljeni u ovom momentu” izjavio je Michael McKay, direktor leta Mars Express-a, u telefonskom intervjuu, nakon što je satelit ušao u Msrsovu orbitu. “To je bilo neopisivo olakšanje, čak i kad je ocigledno da smo zabrinuti za Beagle 2” izjavio je McKay. Dok Mars Express nije imao tako izraženih problema sa finasiranjem koje imao sam Beagle 2, satelit je projektovan i razvijen sa tesnim budžetom i sa još tešnjim kalendarskim redosledom dogadjaja. ESA i EADS Astrium Ltd., su potpisale ugovor za izgradnju Mars Express satelitske konstruktivne platforme na 60 miliona Eura (74,6 miliona dolara) tokom 1999. godine, sa rokom završetka projekta do februra 2003 godine. Ukupni budžet za Mars Express od strane ESA je 150 miliona Eura, cifra koja uključuje lansiranje satelita i rad u periodu od dve godine, ali ne uključuje troškove nekolicine od sedam posmatračkih instrumenata. Većina od ovoga hadrvera je razvijen za Mars 96 misiju, koju su vodili Rusi, i koja je propala ubrzo nakon lansiranja.

PREDSEDNIK BUŠ NAJAVLJUJE POVRATAK NA MESEC
Američki Predsednik Buš najavljuje će se Sjedinjene države vratiti svemirskom istrazivačkom programu sa ljudskom posadom. Po predviđenom planu u najkrćem mogućem roku trebalo bi da se kompletira Medjunarodna svemirska stanica potom se predvidja povratak ljudi na Mesec do 2013. godine kao i konstruisanje baze na Mesecu. Dugoročan plan predviđa astronaute u poseti asteroidu i eventualno slanje ljudske posade na Mars. Kao deo ovog plana, Sjedinjene američke države bi trebale da izgrade potpuno novu grupu letelica, ali će one koristiti evropske rakete u međuvremenu. Predsednik Buš će tražiti od Kongresa dodatnih 800 miliona dolara za Nasu u 2005. godini, i zatim povećanje Nasinog budžeta za 5% u toku sledećih pet godina.

NAUČNICI ZBUNJENI ČUDNIM NIZOM GALAKSIJA
Širokougaono posmatranje ranog kosmosa je dovelo do otkrića čudnog niza galaksija dugačkog 300 miliona svetlosnih godina, a koji inače ne odgovara trenutnim teorijama o evoluciji kosmosa odmah nakon Velikog praska. Astronomi koji su otkrili ovaj niz galaksija, udaljenog od nas više od 10 milijardi svetlosnih godina, su ih uporedili sa simulacijama superkompjutera ranog kosmosa. Superkompjuter nije bio u stanju da reprodukuje ovako veliki niz galaksija tako rano nakon Velikog praska. Sledeći korak ovog proučavanja će biti izrada deset puta veće mape ovog dela neba da bi se dobila bolja ideja o velikim strukturama kosmosa.

ZVEZDE SVIH STAROSTI IMAJU KOMETE I PLANETE
Astronomi sa Harvard Centra za astrofiziku su proučavali kometu "Kudo-Fujikawa" dok je prolazila pored Sunca početkom 2003. godine, i uočili da ona emituje velike količine ugljenikovog i vodenog isparenja. Ovo saznanje se podudara sa rezultatima nekih osmatranja zvezda i ukazuje da bi i tamo, oko tih zvezda, mogle postojati komete koje emituju sličan materijal. Pošto druge zvezde najverovatnije imaju komete, to povećava verovatnoću da bi one takođe mogle imati i stenovite planete, kao što je Zemlja.

PRONAĐEN DVOSTRUKI SISTEM PULSARA
Međunarodni tim astronoma je otkrio prvi ikada viđen sistem dvostrukih pulsara. Dva objekta orbitiraju oko zajedničkog centra gravitacije jednom svakih 2,4 sata. Jedan pulsar rotira brzinom od 3000 puta u minuti, dok drugi rotira brzinom od samo 22 puta u minuti. Ovo je veoma važno otkriće zato što omogućava astronomima da testiraju različite teorije relativnosti kako ova dva objekta utiču jedno na drugo. Dva pulsara će se najverovatnije sjediniti i postati crna rupa za oko 85 miliona godina.

ASTRONOMI VIDELI FORMIRANJE MAGNETARA
Tim astronoma je imao sreće da osmatra redak događaj pretvaranja neutronske zvezde u magnetni objekat zvan "magnetar". Do sada je viđeno svega deset magnetara, ali ovaj objekat, prolazni magnetar, je sasvim nov. Normalna neutronska zvezda je rapidno rotirajući ostatak supernove zvezde i tipično za njih je da poseduju veoma snažno magnetno polje. Magnetar je sličan objekat, ali sa magnetnim poljem 1.000 puta jačim od neutronske zvezde. Ovo novo otkriće sugeriše da su magentari mnogo zastupljeniji u kosmosu nego što se do sada mislilo.

PLANETA PROUZROKUJE SOLARNE OLUJE
Astronomi sa Univerziteta Britanske Kolumbije u Kanadi su otkrili da planeta veličine Jupitera, u uzajamnom uticaju sa svojom zvezdom, uzrokuje magnetske oluje na zvezdi. Zvezda HD 170049, slična Suncu, nalazi se na oko 90 svetlosnih godina od nas u sazvežđu Strelca, a pre četiri godine je otkriveno da ima planetu. Nova osmatranja ove zvezde pomoću teleskopa "Canada-France-Hawaii" na Mauna Kea na Havajima, su dovela do uočavanja sjajne tačke koja se kreće oko zvezde, istom brzinom kao i planeta. Sjajna tačka je pratila planetu tokom više od 100 orbita planete oko zvezde.

PRONAĐENA ZVEZDA PRATILAC SUPERNOVE
Kada je druga najsjajnija supernova ikada vidjena u modernim vremenima, SN 1993J, eksplodirala pre nekoliko godina, za sobom je ostavila preživelu zvezdu. Uz pomoć Hablovog teleskopa i nekoliko zemaljskih opservatorija, internacionalni tim astronoma je otkrio masivnog pratioca, zvezdu koja je morala orbitirati oko supernove u vreme kada je ova eksplodirala. Otkriće je važno jer omogućava astronomima da vide šta je ostatak supernove SN 1993J uradio svojoj zvezdi pratiocu.

SUNCA BEZ ŽIVOTA U RANOM KOSMOSU
Nova izračunavanja dva astronoma sa Harvarda predviđaju da su prve "Suncolike" zvezde u kosmosu bile usamljene i lišene planeta ili života. Zvezde prve generacije su bile masivne i vrele i živele su kratko. Nakon što su eksplodirale kao supernove i posejale kosmos sa teškim materijalima, formirale su se druge zvezde. Sledeća generacija zvezda je najverovatnije bila slična po masi i sastavu našem Suncu, ali tu još nije bilo dovoljno materijala za kreiranje stenovitih planeta kao Zemlja. Bilo je potrebno mnogo neprekidnih supernova pre nego što se stvorilo dovoljno teškog materijala za formiranje i planeta, najverovatnije 500 miliona do 2 milijarde godina nakon Velikog praska.

LETELICA "SMART 1" IZAŠLA IZ POJASA RADIJACIJE
ESA "SMART 1" letelica je prošle nedelje kompletirala svoju 176-u orbitu oko Zemlje, napokon dostignuvsi spoljašnju granicu Van Allenovog pojasa radijacije naše planete. Nakon nedelja izloženosti intenzivnoj radijaciji, izgleda da sve na letelici i dalje funkcionise normalno. Letelica je koristila svoj jonski pogon u trajanju od 1.500 časova i za to vreme utrošila samo 23 kilograma goriva. "SMART 1" se polako kreće u pravcu Meseca, gde će izrađivati mapu Mesečeve površine, i tražiti naslage leda.

"CHANDRA" OPSERVATORIJA VIDELA SUDAR GALAKSIJA
"Chandra X-ray" opservatorija je našla bogate zalihe neona, magnezijuma i silikona u paru galaksija koje se sudaraju, a koje su locirane 30 miliona svetlosnih godina od nas. Kada se ovi vreli oblaci eventualno ohlade, oni će služiti kao ogromni inkubatori za novorođene zvezde.

NAJVEĆE ZVEZDE ČESTO IMAJU PRATIOCE
Novo osmatranje Hablovim teleskopom ukazuje da većina od velikih umirućih Wolf-Rayat zvezda ima manjeg pratioca zvezdu koja orbitira u blizini. Otkriće će pomoći astronomima da shvate kako ove unikatne zvezde evolviraju u kosmosu, što bi moglo pružiti novi metod za predviđanje njihove veličine. Wolf-Rayat zvezda počinje sa masom oko 20 puta većom od Sunčeve mase, traje svega nekoliko miliona godina, i zatim eksplodira kao supernova. Sada se veruje da ove zvezde i njihovi pratioci transferuju masu dok orbitiraju jedno oko drugoga.

OTKRIVENA NAJLUMINOZNIJA ZVEZDA
Tim astronoma sa univerziteta u Floridi je pronašao ono za šta se veruje da bi mogla biti najsjajnija zvezda ikada viđena u kosmosu. Locirana 45.000 svetlosnih godina od nas, LBV 1806-20 bi mogla biti 40 miliona puta sjajnija i 150 puta veća od našeg Sunca. Ova ogromna i sjajna zvezda je stara svega nekoliko miliona godina i za još nekoliko miliona godina će eksplodirati kao supernova. Ova zvezda se ne uklapa u trenutne teorije koliku veličinu bi zvezda mogla da dostigne.

RASPAD GALAKSIJE U SUDARU SA JATOM GALAKSIJA
Novi snimak sa "Chadra x-ray" opservatorije prikazuje udaljenu galaksiju, koja je izgledala kao naša galaksija Mlečni Put, kako udara u jato galaksija brzinom od 7.5 miliona kilometara na čas. Snaga ovog sudara je tako silovita, da je vodonik u unutrašnjosti galaskije jednostvano "otkinut", ostavljajući samo skelete od spiralnih ruku galaksije. Bez vodonika, formiranje novih zvezda u galaksiji je zaustavljeno. Iako su sudari galaksija viđeni i pre, ovo je do sada najsilovitiji sudar ikada viđen.

MEĐUNARODNA SVEMIRSKA STANICA GUBI VAZDUH
Zvaničnici Nase i Ruske svemirske agencije pokušavaju zajedničkim naporima da pronađu razlog zašto Svemirska stanica konstantno gubi vazduh. Zvaničnici kažu da nije u pitanju ništa ozbiljno, ali je do sada stanica izgubila oko 1% svog vazdušnog pritiska, što je još uvek ipak bezbedno za astronaute. Dva astronauta sada moraju da prekontrolišu celu stanicu, sve merače i ventile u potrazi za odgovorom šta prouzrokuje gubitak vazduha. Kako je stanica veoma velika to će biti dugotrajan posao. Veruje se da je gubljenje vazduha započelo 22-og decembra 2003 godine.

U NAREDNOM VEKU BOŽIĆ 8. JANUARA | Izvor: Beta

Beograd -- U sledećem veku, od 2101. godine, razlika između Julijanskog i Gregorijanskog kalendara povećaće se za još jedan dan, pa će vernici Srpske pravoslavne crkve i ostalih crkvi koje su zadržale stari kalendar, Božić slaviti 8. januara. Po crkvenom kalendaru, Božić je, u stvari, 25. decembra, ali između crkvenog Julijanskog i, u državi zvaničnog, Gregorijanskog postoji razlika od 13 dana. "Stari" kalendar je uveo Julije Cezar, 45. godine po Hristovom rođenju, prema proračunima egipatskog astronoma Sosigena da godina ima 365 dana i šest sati. Tih šest sati je svake četvrte godine dodavano kao jedan dan, 29. februar, u prestupnoj godini. Sosigen je, međutim, načinio grešku jer godina ima 365,2422 dana, odnosno 365 dana, pet sati, 48 minuta i 46 sekundi. Za šesnaest vekova dani kalendara su zaostali za tropskom godinom, pa je komisija Rimokatoličke crkve, pod predsedništvom Alijzija Liliusa predložila reformu kalendara, koju je prihvatio papa Grgur Osmi 1582. godine. Papa je naredio da se posle četvrtka, 4. oktobra, kalendar pomera na petak 15. oktobar, tako da se 5. i 6. oktobar te 1582. godine nisu desili.
Da kalendar ne bi kasnio, određeno je da godine na razmedu vekova koje nisu deljive sa 400 ne budu prestupne. Tako je 1600. i 2000. godina bila prestupna, ali 1700. 1800. i 1900. nisu. Zbog te tri godine koje po Gregorijanskom kalendaru nisu bile prestupne, a po Julijanskom jesu, razlika između dva kalendara se povećala sa 10 na 13 dana, a nakon 2100. godine biće za još jedan dan veća.